Post by cica on Mar 14, 2013 20:10:47 GMT 1
Jeste li ikada čuli za karcinom sinusa? Ja ne. Dok se nije desio mom tati, u januaru ove godine. Sve je počelo u oktobru prošle godine, kada smo mislili da ima svoju standardnu upalu sinusa, kao i svake godine koja će se izliječiti antibiticima. Međutim, nešto nije bilo ok. Bio je sve gore, antibiotici, čak 3 ture (xiclav) nisu pomagali. Njegov tadašnji doktor je u decembru samo slegnuo ramenima i poslao ga kući, sa konstatacijom da mu je jedan sinus još začepljen. Već je imao natečenu pljuvačnu žljezdu, ali specijalista je to ignorisao. Pred novu godinu je bio jako slab, pa smo otišli drugom doktoru koji ga je hitno poslao na ct.
A onda slijedi pakao. Rezultati CT-a - karcinom sinusa koji se rapidno širi, metastazirao na žljezde, prvo na lijevu pljuvačnu, pa i na grlo. Preporuka: biopsija, pa operacija pod hitno! Rezultati biopsije grozni. Svi markeri loši. Najgori oblik karcinoma, nediferencirani edokrini (tako nešto). Prijateljica koja radi kao patolog nam je rekla da taj rak ne reaguje ni na kakve lijekove, i da je učestalost tod tipa manja od 1%.
Nakon toga su mu dva puta zakazali i otkazali operaciju, da bi neurohirurg na kraju odlučio da operacije neće biti jer bi oštetio vitalne funkcije i mozak, a tata operaciju ne bi preživio, a meni i mami je rekao da ima 1% šanse da preživi. To dalje nije bio njegov problem, već ga je uputio na onkologiju da oni vide šta će. Prva hemoterapija je bila zakazana mjesec dana nakon ovoga, za 21.02.
Tatu je to slomilo, a do tada je bio pozitivan, kao što je po prirodi veliki borac i optimist. I mamu i mene je to slomilo.
Dok je kući čekao hemoterapiju, nestajao je. Nije jeo, nije spavao, samo je kunjao po čitav dan. Izgubio je 20 kg. Znao je povraćati, najviše šlajm, a i krv mu je ponekad išla na nos. Počeli su jaki bolovi, prešao je sa voltarena na trodone.
Taj prestrašni prizor mog tate koji je uvijek bio veseo i živahan kako nepomično leži će me proganjati do kraja života. Na poslu sam znala prvo plakati sat vremena, pa onda upaliti komp.
Nekoliko dana prije nego što je bio zakazan na onkologiji, bio je više živ nego mrtav. A taj 21.02 je bio jedan od gorih u mom životu. Jedva je hodao, nije mogao da stoji, ni da govori, grlo mu je bilo natečeno.Jedno oko mu je skoro iscurilo koliko ga je pritiskao tumor. Na njega nije vidio. Doktorica koja je trebala da ga vodi je htjela da ga vrati kući. Odvela je mamu i mene u stranu, i pitala nas ZNAMO LI MI KAKAV JE TO SLUČAJ? Što je naravno bilo više nego bezobrazno. Eto ona zna. Taman se spremila da kaže da ga vratimo kući da umre, kada je naišla druga doktorica. Raspitala se za slučaj, sazvala konzilij, odrdila mu terapiju i našla krevet.
I tako je tata primio prvi ciklus hemoterapije od 3 dana. Bio je nervozan i odbijao hranu. Mislila sam da više nikada neću vidjeti mog tatu. ipak, treći dan je na svojim nogama došao do auta, došao kući i istuširao se.
Tri dana je samo spavao, pa smo mu uključili vitaminsku infuziju. Sada nije mogao da jede čvrstu hranu jer je imao upalu usta, kao posljedice terapije.
Pošto je 21 san razmak između terapija, svaki dan je bio bolji od predhodnog. Metastaza koja je bila ogromna izraslina na žljezdi se potpuno povukla. Nije više imao bolove, i počeo je da jede. I otok na oku je splasnuo. Počeo je da izlazi, da jede i da se smije ponovo. Nevjerovatna je njegova snaga i volja za životomom.
Sada je na drugom ciklusu terapije, i zabavlja doktore i bolesnike. Doktori ne mogu da se načude koliko mu je bolje od samo jedne terapije.
Borba se nastavlja. To znam. Svakoga ko ovo pročita molim da ne odustaje. Ako vas i vaše bližnje doktori otpišu, nemojte i vi.
Ne znam da li će se tata izliječiti, ali niko mi ne može oteti nadu da hoće.
Da li je iko još imao iskustva sa ovim karcinomom?
A onda slijedi pakao. Rezultati CT-a - karcinom sinusa koji se rapidno širi, metastazirao na žljezde, prvo na lijevu pljuvačnu, pa i na grlo. Preporuka: biopsija, pa operacija pod hitno! Rezultati biopsije grozni. Svi markeri loši. Najgori oblik karcinoma, nediferencirani edokrini (tako nešto). Prijateljica koja radi kao patolog nam je rekla da taj rak ne reaguje ni na kakve lijekove, i da je učestalost tod tipa manja od 1%.
Nakon toga su mu dva puta zakazali i otkazali operaciju, da bi neurohirurg na kraju odlučio da operacije neće biti jer bi oštetio vitalne funkcije i mozak, a tata operaciju ne bi preživio, a meni i mami je rekao da ima 1% šanse da preživi. To dalje nije bio njegov problem, već ga je uputio na onkologiju da oni vide šta će. Prva hemoterapija je bila zakazana mjesec dana nakon ovoga, za 21.02.
Tatu je to slomilo, a do tada je bio pozitivan, kao što je po prirodi veliki borac i optimist. I mamu i mene je to slomilo.
Dok je kući čekao hemoterapiju, nestajao je. Nije jeo, nije spavao, samo je kunjao po čitav dan. Izgubio je 20 kg. Znao je povraćati, najviše šlajm, a i krv mu je ponekad išla na nos. Počeli su jaki bolovi, prešao je sa voltarena na trodone.
Taj prestrašni prizor mog tate koji je uvijek bio veseo i živahan kako nepomično leži će me proganjati do kraja života. Na poslu sam znala prvo plakati sat vremena, pa onda upaliti komp.
Nekoliko dana prije nego što je bio zakazan na onkologiji, bio je više živ nego mrtav. A taj 21.02 je bio jedan od gorih u mom životu. Jedva je hodao, nije mogao da stoji, ni da govori, grlo mu je bilo natečeno.Jedno oko mu je skoro iscurilo koliko ga je pritiskao tumor. Na njega nije vidio. Doktorica koja je trebala da ga vodi je htjela da ga vrati kući. Odvela je mamu i mene u stranu, i pitala nas ZNAMO LI MI KAKAV JE TO SLUČAJ? Što je naravno bilo više nego bezobrazno. Eto ona zna. Taman se spremila da kaže da ga vratimo kući da umre, kada je naišla druga doktorica. Raspitala se za slučaj, sazvala konzilij, odrdila mu terapiju i našla krevet.
I tako je tata primio prvi ciklus hemoterapije od 3 dana. Bio je nervozan i odbijao hranu. Mislila sam da više nikada neću vidjeti mog tatu. ipak, treći dan je na svojim nogama došao do auta, došao kući i istuširao se.
Tri dana je samo spavao, pa smo mu uključili vitaminsku infuziju. Sada nije mogao da jede čvrstu hranu jer je imao upalu usta, kao posljedice terapije.
Pošto je 21 san razmak između terapija, svaki dan je bio bolji od predhodnog. Metastaza koja je bila ogromna izraslina na žljezdi se potpuno povukla. Nije više imao bolove, i počeo je da jede. I otok na oku je splasnuo. Počeo je da izlazi, da jede i da se smije ponovo. Nevjerovatna je njegova snaga i volja za životomom.
Sada je na drugom ciklusu terapije, i zabavlja doktore i bolesnike. Doktori ne mogu da se načude koliko mu je bolje od samo jedne terapije.
Borba se nastavlja. To znam. Svakoga ko ovo pročita molim da ne odustaje. Ako vas i vaše bližnje doktori otpišu, nemojte i vi.
Ne znam da li će se tata izliječiti, ali niko mi ne može oteti nadu da hoće.
Da li je iko još imao iskustva sa ovim karcinomom?
Sa sinusa se povukao, a sada je na vratu