Post by inesssss on Apr 10, 2017 13:03:43 GMT 1
Prvo, nisam stigla pročitat sve vaše priče i zato se izvinjavam unaprijed.
Na ovaj forum sam naisla nedugo nakon muzeve dijagnoze. Inace forume izbjegavam, ali, ovaj me posebno zainteresirao zbog svega. Zasto bas usponi i padovi kao naslov priče? Pa.. nikad nijedno od nas nije baš imalo sriće u životu. Malo gori, više doli, i tako.. pretpostavljam kao i većini
Duže vrime razmišljam o tome da ispričam i našu priču, ali nisam znala odakle početi.. Pa, najbolje iz početka..
Oboje smo imali sriće šta smo naišli jedno na drugo.. Možda je nekima čudno, nekima ružno, nekima nespojivo.. među nama je razlika 16 godina. On jedva ima završenu školu, bećar, voli život, žene, kavane, ljude, društvo; ja profesor matematike i ing računarstva, uvik štreber, držala distancu sa ljudima, volila knjige, znanje, i prezirala takve ka on, a spojio nas pikado.. ironično hahha
Oboje iza sebe imamo propali brak, propalu vezu, koje su u oboje bile sve samo ne veze.. u trenu kad smo se povezali, on je nesto sitno radija, ja taman zavrsila faks, nikako nać posa. I taman nesto u to doba, prestane i on radit. Ajme majko kad se samo sitim! NIkome nebi poželila takvu situaciju!
Ali, život kakvi je, malo daje, pa tako uspijem nać posa, i nakon nekih godinu dana ostanem trudna, dobije ono šta je uvik želija - kćer, pomiri se sa bratom, sa materom, sa sinom, dobije posa. Super! Napokon je krenilo! Sve je silo na svoje misto!
Ali...
Počeja je mršavit. To smo pripisivali poslu, jer je radio fizički posao.
Nekih misec dana prije Božića sve šta bi pojea, uvatija bi ga kašalj i odma bi i povratija.. stalo se žalija da ima osjećaj ka da mu je nešto u jednjaku i da mu zapinje spiza, neće u želudac, i na pritisak u prsima. Uspijem ga natirat da ode doktoru. To je bilo nekih misec dana prije Božića. Dr kaže upala grla i sinusa i sumnja na helico, krvna slika savršena, osim malo povišenih leukocita, askultacijski sve normalno, ali daje mu antibiotik. Stanje se ne popravlja, njemu još gore. Čovik bi jea, gladan ka vuk, a neće ništa u želudac. Trpi on.
Za doček Nove, bili smo doma sa ekipom, zajebavali se, pivali i iz sprdancije, isli se vagat. Pijana posla. 92kg. Šokirala sam se. U dva miseca sa cca 110kg. Onda sam ga malo bolje pogledala.. Čovik koji je inače jak ka bik, 192 cm, široka ramena, jake ruke,... Nema stomaka. Ramena opala. Ručice tanke, a noge... Ja sam ga izbjegavala gledat kako je izgleda, ali bi ga mogla usporedit sa nekim starim djedicom sa kojeg sve živo visi.
Nova godina. Zali se da nemoze disat, ali pripisuje to činjenici da se večer prije prepušija. Drugog opet dolazi doktorici. Krvna slika ista ka i prvi put, sve isto ka i prvi put, daje mu Sumamed i uputnicu za rendgen. To je bija utorak.
Četvrtak ode na taj RTG. Radiolog sumnja na proširenu plućnu aortu i šalje ga pulmologu. Kako je doša na plućno taman u najvećoj sezoni gripe, čeka je na pregled dobrih 6 sati. Pulmolog ga je odma tija ostavit na odjelu, ovaj moj nije tija ostat, pripa se, potpisa da odlazi i otiša.
U ponediljak opet ide u svoje dr, ali mu ona ne daje novu uputnicu za plucno, nego za internu. Dolazi doli. Internisti sumnjaju na srce. Šalju ga kardiologu. UZV srca pronalazi masu između srca i pluća i da ta masa najvjerovatnije pritiska jednjak i dušnik i zato nemoze jest ni disat normalno. Kardiolog ga dalje šalje na CT toraksa, da vide o čemu se točno radi. Dok je on čekao na CT, ja sam morala doma, pa sam samo mogla pročitat šta nalaz kaže. Vratim se na internu, saznajem da ga pribacuju na hematologiju. Na moje pitanje 'zašto na hematologiju' nisam dobila odgovor. Ono, hematologija, masa di su je našli, pa biće da sumnjaju na limfom, mislim si.
Dolazimo tamo, smjestaju ga u sobu. Tražim nalaz CTa. Sestra ga ne da, šalje me doma. Nisan tila ić dok nije došla dežurna dr, koja mi je dala i objasnila CT. Da su mu našli nešto na plućima, ono šta je UZV srca pokaza, je bija uvećan limfni čvor i da sumnjaju na limfom sa metastazama, ali da to jos moraju dokazat.
Ok, mislim si, to će brzo, pa ćemo znat na čemu smo. To je bilo 9.1., ponediljak.
U utorak su mu odma vadili krv, markere, u sridu napravljen CT abdomena.
Srida. I dalje niko nista ne govori. dr hematolog koji ga vodi, nakon toga CTa mi objašnjava da su mu se vratili povišeni markeri (nije reka koji), ali da to ne znači ništa jer, kao i test na trudnoću, mogu biti lažno pozitivni, a da je CT pokazao jako povećani limfni čvor, dvi tri lezije po plućima i otečenu nadbubrežnu žlijezdu te da mu želi još napravit punkciju tog čvora da saznaju točno o čemu se radi. On propada. Na kisiku, na Solumerdolu, Apaurinima, ne spava jer ne može, guši ga kad legne, ne jede jer nemože gutat. Posjete zabranjene. Grozno.
U narednim danima, dr pokušava nać nekog da napravi punkciju, iskusni ljudi na godišnjima, a ovaj ga neda u ruke specijalizantima. Nakon tjedan dana se odluči na bronhoskopiju umisto punkcije. Nakon tjedan dana! Ovaj moj lud, dolazi do toga da si želi zabit kemisku u grlo da prodiše. Propada kilažom. Nespava. Srida, bronhoskopija. Čekamo nalaz. Petak telefonski dobivaju potvrdu da se radi o mikrocelularnom karcinomu bronha i da ga se pribacuje sta prije na plucno, ali da cekaju misto u sobi jer je plucno puno!! E, sad ja polako gubim živce! Pokušavamo povuć vezu, ali zaista, odjel pun a jedina mu je opcija spavat na hodniku, na šta on nije pristao i tako nas upućuju da čekamo ponediljak.
Nedilja podne, 22.1. Zove me da odma dolazim, da ga pribacuju na plućno. Ostavila nevisti dite i odletila u bolnicu. Dežurna doktorica čeka poziv sa pulmologije da ga mogu dovest, i dok čekaju, piše mu otpusno pismo. Ja sila sa njom da mi kaže pobliže o čemu se radi. Ponovila mi je sve isto šta i doktor koji ga je vodija na hematologiji, uz napomenu da će mu tek u sridu odlučivat o terapiji jer čekaju PHD nalaz. E, tu sam pukla, jer mi je ta ista dr jednu posjetu rekla da nemam pravo trazit njegovog doktora informacije. Dobro joj u oči nisam uskočila. Pitala je kako su tako nesposobni da im triba 15 dana da obave pretrage koje su mogli napravit u 5 dana i kako god su dijagnozu telefonski dobili, da su tako mogli odavno, da bi mi rekla, 'pa znate, ovo je još super brzo'. UH!!
Ajde, smistili ga popodne na plućno. Na hematologiju je usa hodajuci. Iz nje je izasa u kolicima. Kostur. Kost i koža. 84kg. Kad se sitim.. nikad tu scenu neću zaboravit. Jos nismo znali koji dr će ga vodit, nego uvatim dežurnog, i to pročelnika. Odma sam čoviku rekla da mi otvoreno kaže o čemu se točno radi. Reka je da je dijagnoza grozna, objasnija o kakvoj vrsti se radi te da neće čekat konzilij u sridu nego odma startaju sa terapijom. Da nezna kako će reagirat, oće li uopće reagirat ni ništa. Totalno nepredvidiva stvar. Ajde, i on se nekako primirija kad je sazna da ce se odma počet sa tim.
Dolazim doma. Čitam otpusno pismo sa hematologije. U glavi mi zvone centimetri.. Limfni čvor 6x10cm, tumorska tvorba 14x8x16cm pritišće jednjak, bronhe, srce, doslovno ga guši.
24.1 prva tura kemo. ta tri dana su mi najduza u zivotu. Prvi put sam tad i razgovarala sa njegovom doktoricom. Ona mu nije davala šanse. Nikakve. Da prima terapiju samo da mu olakša umiranje, citiram je. Ja ko iz topa, 'pa onda ste ga mogli pustit i doma da umre sa mnom u krevetu a ne sam samcat u bolnici, daleko do svih'. Sad dok ovo pišem su mi se oči napunile suzama. Tada kad sam jooj to rekla, ne. Mrtva ladna. 'a nemože to baš tako', ona će meni. ajde ok. Odma prvi dan od kemo osjeća se bolje. Diga se na noge. Može leć, ali još uvik ne spava.
Pokusavala sam zamislit tu njegovu situaciju.. Gladan, a nemože jest. Tijelo mu jede samo sebe. Spava mu je, a nemože spavat. Nemože uopće leć. Sidit 20 dana na krevetu i bit budan. Osjećat da te nešto guši. Nemogu to ni dan danas zamislit.
Primija je terapiju i 26.1 napokon doma. Prva noć je bila očaj. Panika, nespavanje, jer je u bolnici imao na raspolaganju kisik, doma ga nema. Sutradan smo otišli nazad na plućno da mu napiše preporuku za kisik. Kad je aparat došao doma kao psihološka pomoć, i on se smirija. Odma drugi dan je počeja normalno jest, normalno spavat, polako su nam se životi vraćali u normalu.
Sad smo na čekanju. Ostalo sam više manje pisala pod temom mikrocelularnog karcinoma. Sutra startamo sa četvrtim ciklusom kemo. Dr koja ga je u startu otpisala, sa svakim novim nalazom i sa svakim susretom prije terapije ne može sakrit iznenađenje na licu. Ali neka. Dokaza je on trista puta da se digne nakon pada. Tako i ovaj put. Iako nisam neki veliki vjernik, prvi put u Životu zaista virujen da Ima Boga i da će mu pomoć u borbi. A i meni skupa sa njim..
Nisam puno plakala od njegovog ostanka u bolnici do dijagnoze. Sve sam nekako ladne glave prihvatila. Odma počela sa istraživanjem, proučavanjem, čitanjem, mada mi je još mnogo pitanja ostalo neodgovoreno. Virujem da se sve događa sa razlogom i da nam je svaka situacija u životu ispit i da uvik nešto naučimo. Tako da idemo polako.
Plakala sam jedan jedini dan, kad su mu brat i nevista došli iz Njemačke još prije dijagnoze. Ja taman imala repeticije, a oni onako sa vrata, ni dobar dan ni nista, nego 'on je gotov, mi znamo sve, njihovi doktori su znali dijagnozu odma sa prvog RTG snimka'. Neznan kako sam uspila te repeticije odrzat do kraja. Curi nisam tila uopće naplatit. Kako je ona otišla, tako mi je počela kiša iz očiju. A njih dvoje.. Oni su svim njegovim prijateljima odma razglasili da umire, planirali mu sprovod (EJ, ZIVOM ČOVIKU, BRATU!!), da je na repiratoru, da meni dr hematolog daje krive informacije jer me štiti kao da nebi psihički otišla zbog malog diteta. Par sati mi je tribalo da stanem plakat i da dođem sebi. E onda sam mu brata polala u rodno misto i rekla mu da se ne petlja više, da ako će mu pomoć, da mu pomogne, ako neće, da mi niti ne odnemaže. Tu sam ispala nedokazna, glupa, nepismena, svašta nešto, da sta ja mislim, pa da on nema nikakve šanse, da u sta sam ubrala godine, zavrsila dvi skole. Ma grozno.
Rekla sam mu da bi ja za svoje sestre i da imaju 0,00000000001% šanse okrenila svemir i da bi on triba isto za svog brata a ne ga pokapat i potiram ga vani.
Sutradan sam otisla do hematologa, dr koji ga vodi, i napala čovika odakle mu pravo sakrivat informacije od mene, a kamoli telefonski davat info nekome ko se predstavlja kao pacijentov brat. Tu mi čovik govori da nije on nikome dava, ali da je čuja da pokušavaju doć do info preko doktorice iz hitne i nekog anesteziologa, i jednostavno da njihove info nemaju veze sa stvarnim stanjem stvari. Da mi je sve otvoreno govorija. I tu sam ti odlučila da ću im davat samo površne info, kad već imaju vezu priko veze priko veze iliti gluvi telefon.
Doma kad je doša, smo otkrili da mu je brat hipohondar i žaj mu šta nije u centru pažnje.
Kad je moj prvi put izaša vani, ljudi su me počeli zaustavljat 'ol on ne umire?' ono 'neee'. 'pa vidili smo mu brata, reka je da je na respiratoru i umire'.. ono 'neeee, ka sta svi vide, covik je dosa sebi, nije na respiratoru i poprilično je živ'
Toliko sam vidila na ljudima izraza žaljenja zbog situacije, svakako su me nazivali, na kraju sam jedina ja imala pravo da ce doc sebi. kako ce dalje ic, vidit cemo, a i bice updatea
Na ovaj forum sam naisla nedugo nakon muzeve dijagnoze. Inace forume izbjegavam, ali, ovaj me posebno zainteresirao zbog svega. Zasto bas usponi i padovi kao naslov priče? Pa.. nikad nijedno od nas nije baš imalo sriće u životu. Malo gori, više doli, i tako.. pretpostavljam kao i većini
Duže vrime razmišljam o tome da ispričam i našu priču, ali nisam znala odakle početi.. Pa, najbolje iz početka..
Oboje smo imali sriće šta smo naišli jedno na drugo.. Možda je nekima čudno, nekima ružno, nekima nespojivo.. među nama je razlika 16 godina. On jedva ima završenu školu, bećar, voli život, žene, kavane, ljude, društvo; ja profesor matematike i ing računarstva, uvik štreber, držala distancu sa ljudima, volila knjige, znanje, i prezirala takve ka on, a spojio nas pikado.. ironično hahha
Oboje iza sebe imamo propali brak, propalu vezu, koje su u oboje bile sve samo ne veze.. u trenu kad smo se povezali, on je nesto sitno radija, ja taman zavrsila faks, nikako nać posa. I taman nesto u to doba, prestane i on radit. Ajme majko kad se samo sitim! NIkome nebi poželila takvu situaciju!
Ali, život kakvi je, malo daje, pa tako uspijem nać posa, i nakon nekih godinu dana ostanem trudna, dobije ono šta je uvik želija - kćer, pomiri se sa bratom, sa materom, sa sinom, dobije posa. Super! Napokon je krenilo! Sve je silo na svoje misto!
Ali...
Počeja je mršavit. To smo pripisivali poslu, jer je radio fizički posao.
Nekih misec dana prije Božića sve šta bi pojea, uvatija bi ga kašalj i odma bi i povratija.. stalo se žalija da ima osjećaj ka da mu je nešto u jednjaku i da mu zapinje spiza, neće u želudac, i na pritisak u prsima. Uspijem ga natirat da ode doktoru. To je bilo nekih misec dana prije Božića. Dr kaže upala grla i sinusa i sumnja na helico, krvna slika savršena, osim malo povišenih leukocita, askultacijski sve normalno, ali daje mu antibiotik. Stanje se ne popravlja, njemu još gore. Čovik bi jea, gladan ka vuk, a neće ništa u želudac. Trpi on.
Za doček Nove, bili smo doma sa ekipom, zajebavali se, pivali i iz sprdancije, isli se vagat. Pijana posla. 92kg. Šokirala sam se. U dva miseca sa cca 110kg. Onda sam ga malo bolje pogledala.. Čovik koji je inače jak ka bik, 192 cm, široka ramena, jake ruke,... Nema stomaka. Ramena opala. Ručice tanke, a noge... Ja sam ga izbjegavala gledat kako je izgleda, ali bi ga mogla usporedit sa nekim starim djedicom sa kojeg sve živo visi.
Nova godina. Zali se da nemoze disat, ali pripisuje to činjenici da se večer prije prepušija. Drugog opet dolazi doktorici. Krvna slika ista ka i prvi put, sve isto ka i prvi put, daje mu Sumamed i uputnicu za rendgen. To je bija utorak.
Četvrtak ode na taj RTG. Radiolog sumnja na proširenu plućnu aortu i šalje ga pulmologu. Kako je doša na plućno taman u najvećoj sezoni gripe, čeka je na pregled dobrih 6 sati. Pulmolog ga je odma tija ostavit na odjelu, ovaj moj nije tija ostat, pripa se, potpisa da odlazi i otiša.
U ponediljak opet ide u svoje dr, ali mu ona ne daje novu uputnicu za plucno, nego za internu. Dolazi doli. Internisti sumnjaju na srce. Šalju ga kardiologu. UZV srca pronalazi masu između srca i pluća i da ta masa najvjerovatnije pritiska jednjak i dušnik i zato nemoze jest ni disat normalno. Kardiolog ga dalje šalje na CT toraksa, da vide o čemu se točno radi. Dok je on čekao na CT, ja sam morala doma, pa sam samo mogla pročitat šta nalaz kaže. Vratim se na internu, saznajem da ga pribacuju na hematologiju. Na moje pitanje 'zašto na hematologiju' nisam dobila odgovor. Ono, hematologija, masa di su je našli, pa biće da sumnjaju na limfom, mislim si.
Dolazimo tamo, smjestaju ga u sobu. Tražim nalaz CTa. Sestra ga ne da, šalje me doma. Nisan tila ić dok nije došla dežurna dr, koja mi je dala i objasnila CT. Da su mu našli nešto na plućima, ono šta je UZV srca pokaza, je bija uvećan limfni čvor i da sumnjaju na limfom sa metastazama, ali da to jos moraju dokazat.
Ok, mislim si, to će brzo, pa ćemo znat na čemu smo. To je bilo 9.1., ponediljak.
U utorak su mu odma vadili krv, markere, u sridu napravljen CT abdomena.
Srida. I dalje niko nista ne govori. dr hematolog koji ga vodi, nakon toga CTa mi objašnjava da su mu se vratili povišeni markeri (nije reka koji), ali da to ne znači ništa jer, kao i test na trudnoću, mogu biti lažno pozitivni, a da je CT pokazao jako povećani limfni čvor, dvi tri lezije po plućima i otečenu nadbubrežnu žlijezdu te da mu želi još napravit punkciju tog čvora da saznaju točno o čemu se radi. On propada. Na kisiku, na Solumerdolu, Apaurinima, ne spava jer ne može, guši ga kad legne, ne jede jer nemože gutat. Posjete zabranjene. Grozno.
U narednim danima, dr pokušava nać nekog da napravi punkciju, iskusni ljudi na godišnjima, a ovaj ga neda u ruke specijalizantima. Nakon tjedan dana se odluči na bronhoskopiju umisto punkcije. Nakon tjedan dana! Ovaj moj lud, dolazi do toga da si želi zabit kemisku u grlo da prodiše. Propada kilažom. Nespava. Srida, bronhoskopija. Čekamo nalaz. Petak telefonski dobivaju potvrdu da se radi o mikrocelularnom karcinomu bronha i da ga se pribacuje sta prije na plucno, ali da cekaju misto u sobi jer je plucno puno!! E, sad ja polako gubim živce! Pokušavamo povuć vezu, ali zaista, odjel pun a jedina mu je opcija spavat na hodniku, na šta on nije pristao i tako nas upućuju da čekamo ponediljak.
Nedilja podne, 22.1. Zove me da odma dolazim, da ga pribacuju na plućno. Ostavila nevisti dite i odletila u bolnicu. Dežurna doktorica čeka poziv sa pulmologije da ga mogu dovest, i dok čekaju, piše mu otpusno pismo. Ja sila sa njom da mi kaže pobliže o čemu se radi. Ponovila mi je sve isto šta i doktor koji ga je vodija na hematologiji, uz napomenu da će mu tek u sridu odlučivat o terapiji jer čekaju PHD nalaz. E, tu sam pukla, jer mi je ta ista dr jednu posjetu rekla da nemam pravo trazit njegovog doktora informacije. Dobro joj u oči nisam uskočila. Pitala je kako su tako nesposobni da im triba 15 dana da obave pretrage koje su mogli napravit u 5 dana i kako god su dijagnozu telefonski dobili, da su tako mogli odavno, da bi mi rekla, 'pa znate, ovo je još super brzo'. UH!!
Ajde, smistili ga popodne na plućno. Na hematologiju je usa hodajuci. Iz nje je izasa u kolicima. Kostur. Kost i koža. 84kg. Kad se sitim.. nikad tu scenu neću zaboravit. Jos nismo znali koji dr će ga vodit, nego uvatim dežurnog, i to pročelnika. Odma sam čoviku rekla da mi otvoreno kaže o čemu se točno radi. Reka je da je dijagnoza grozna, objasnija o kakvoj vrsti se radi te da neće čekat konzilij u sridu nego odma startaju sa terapijom. Da nezna kako će reagirat, oće li uopće reagirat ni ništa. Totalno nepredvidiva stvar. Ajde, i on se nekako primirija kad je sazna da ce se odma počet sa tim.
Dolazim doma. Čitam otpusno pismo sa hematologije. U glavi mi zvone centimetri.. Limfni čvor 6x10cm, tumorska tvorba 14x8x16cm pritišće jednjak, bronhe, srce, doslovno ga guši.
24.1 prva tura kemo. ta tri dana su mi najduza u zivotu. Prvi put sam tad i razgovarala sa njegovom doktoricom. Ona mu nije davala šanse. Nikakve. Da prima terapiju samo da mu olakša umiranje, citiram je. Ja ko iz topa, 'pa onda ste ga mogli pustit i doma da umre sa mnom u krevetu a ne sam samcat u bolnici, daleko do svih'. Sad dok ovo pišem su mi se oči napunile suzama. Tada kad sam jooj to rekla, ne. Mrtva ladna. 'a nemože to baš tako', ona će meni. ajde ok. Odma prvi dan od kemo osjeća se bolje. Diga se na noge. Može leć, ali još uvik ne spava.
Pokusavala sam zamislit tu njegovu situaciju.. Gladan, a nemože jest. Tijelo mu jede samo sebe. Spava mu je, a nemože spavat. Nemože uopće leć. Sidit 20 dana na krevetu i bit budan. Osjećat da te nešto guši. Nemogu to ni dan danas zamislit.
Primija je terapiju i 26.1 napokon doma. Prva noć je bila očaj. Panika, nespavanje, jer je u bolnici imao na raspolaganju kisik, doma ga nema. Sutradan smo otišli nazad na plućno da mu napiše preporuku za kisik. Kad je aparat došao doma kao psihološka pomoć, i on se smirija. Odma drugi dan je počeja normalno jest, normalno spavat, polako su nam se životi vraćali u normalu.
Sad smo na čekanju. Ostalo sam više manje pisala pod temom mikrocelularnog karcinoma. Sutra startamo sa četvrtim ciklusom kemo. Dr koja ga je u startu otpisala, sa svakim novim nalazom i sa svakim susretom prije terapije ne može sakrit iznenađenje na licu. Ali neka. Dokaza je on trista puta da se digne nakon pada. Tako i ovaj put. Iako nisam neki veliki vjernik, prvi put u Životu zaista virujen da Ima Boga i da će mu pomoć u borbi. A i meni skupa sa njim..
Nisam puno plakala od njegovog ostanka u bolnici do dijagnoze. Sve sam nekako ladne glave prihvatila. Odma počela sa istraživanjem, proučavanjem, čitanjem, mada mi je još mnogo pitanja ostalo neodgovoreno. Virujem da se sve događa sa razlogom i da nam je svaka situacija u životu ispit i da uvik nešto naučimo. Tako da idemo polako.
Plakala sam jedan jedini dan, kad su mu brat i nevista došli iz Njemačke još prije dijagnoze. Ja taman imala repeticije, a oni onako sa vrata, ni dobar dan ni nista, nego 'on je gotov, mi znamo sve, njihovi doktori su znali dijagnozu odma sa prvog RTG snimka'. Neznan kako sam uspila te repeticije odrzat do kraja. Curi nisam tila uopće naplatit. Kako je ona otišla, tako mi je počela kiša iz očiju. A njih dvoje.. Oni su svim njegovim prijateljima odma razglasili da umire, planirali mu sprovod (EJ, ZIVOM ČOVIKU, BRATU!!), da je na repiratoru, da meni dr hematolog daje krive informacije jer me štiti kao da nebi psihički otišla zbog malog diteta. Par sati mi je tribalo da stanem plakat i da dođem sebi. E onda sam mu brata polala u rodno misto i rekla mu da se ne petlja više, da ako će mu pomoć, da mu pomogne, ako neće, da mi niti ne odnemaže. Tu sam ispala nedokazna, glupa, nepismena, svašta nešto, da sta ja mislim, pa da on nema nikakve šanse, da u sta sam ubrala godine, zavrsila dvi skole. Ma grozno.
Rekla sam mu da bi ja za svoje sestre i da imaju 0,00000000001% šanse okrenila svemir i da bi on triba isto za svog brata a ne ga pokapat i potiram ga vani.
Sutradan sam otisla do hematologa, dr koji ga vodi, i napala čovika odakle mu pravo sakrivat informacije od mene, a kamoli telefonski davat info nekome ko se predstavlja kao pacijentov brat. Tu mi čovik govori da nije on nikome dava, ali da je čuja da pokušavaju doć do info preko doktorice iz hitne i nekog anesteziologa, i jednostavno da njihove info nemaju veze sa stvarnim stanjem stvari. Da mi je sve otvoreno govorija. I tu sam ti odlučila da ću im davat samo površne info, kad već imaju vezu priko veze priko veze iliti gluvi telefon.
Doma kad je doša, smo otkrili da mu je brat hipohondar i žaj mu šta nije u centru pažnje.
Kad je moj prvi put izaša vani, ljudi su me počeli zaustavljat 'ol on ne umire?' ono 'neee'. 'pa vidili smo mu brata, reka je da je na respiratoru i umire'.. ono 'neeee, ka sta svi vide, covik je dosa sebi, nije na respiratoru i poprilično je živ'
Toliko sam vidila na ljudima izraza žaljenja zbog situacije, svakako su me nazivali, na kraju sam jedina ja imala pravo da ce doc sebi. kako ce dalje ic, vidit cemo, a i bice updatea
i digao se kao Fenix iz pepela, na čuđenje svih oko njega pa i njegovih liječnika